Srpska odbojkašica Aleksandra Uzelac (19) prošla je kroz pravu dramu i jedva je ostala živa.
Njen život bio je u opasnosti u Brazilu i to dva puta.
Ona igra za brazilski Fluminense i tamo nije sve tako divno u vidu plaža i sunca. Imala je sreću i preživjela je napade na brazilskim ulicama, jedan je bio nožem, drugi pištoljem!U potresnoj ispovijesti za Mocart sport ispričala je kako je sve to izgledalo.
– Vraćala sam se sa drugaricom sa večere, vozile smo bicikl po stazi koja je za to predviđena, pored je trotoar za pješake, pa dio gdje je zasađeno drveće, okolo je korijenje i kamenje, pa put kojim idu automobili i koji je niži. U suštini nemoguće je da sa staze izađeš biciklom na put. Ja sam išla prva, ona iza mene – počela je Aleksandra da opisuje prvi incident.
Onda je počeo pakao.
– Kako sam se zaletjela, dvojica su naletjela na mene, podigli su majice i izvadili noževe. Ma, to su bukvalno bile mačete, baš ogromni noževi. Ne znam ni kako su im stali ispod majice. Počela sam da vrištim, nisam znala šta ću, skrenula sam na taj put. Bog me spasao, nisam čak ni pala sa bicikla, izletjela sam na put gdje su automobili, motori… – izjavila je ona.
Preuzmite našu iOS ili Android aplikaciju.
Imala je mnogo sreće.Mogao je da me udari auto ili bilo šta drugo. Drugarica nije uspjela da pređe, pala je, ja sam vozila preko tog korijenja kao nikad u životu. Jedan je krenuo za mnom, drugi je otišao kod nje. Stala sam, bacila bicikl, sačekala nju i zaustavljala kola, ništa drugo nisam mogla. Taksi nam je stao, uletjele smo nekako i otišle u policiju. Tamo ništa nisu uradili, samo su nas odvezli kući. Sve to dogodilo se blizu policijske stanice. Istraumirala sam se, tu sliku ne mogu da izbacim iz glave. Oni kreću na nas noževima… Niko nije prišao da nam pomogne, ljudi ne znaju šta tim napadačima može da padne na pamet i na šta su spremni – rekla je Aleksandara.
Samo desetak dana kasnije dogodilo se nešto slično.
– Vraćala sam se iz kluba do stana, bila sam sa drugaricom na večeri, prije toga smo gledali fudalere Fluminensea i sve je bilo super. Zaustavile smo Uber, ušle u kola, dečku Danilu sam napisala poruku da je sve u redu i da stižem kući za 30 sekundi, jer živim na 100 metara od kluba. Gledala sam u telefon, drugarica me tad uhvatila za ruku i počela da viče ‘Uzi, Uzi, Uzi’. Podigla sam pogled, ispred nas dva auta, iza takođe pored dva motora, muškarci sa fantomkama i pištoljima izlaze… Dvojica su stala ispred kola, ostali na sva vrata kucaju pištolje i viču na portugalskom da im damo sve što imamo. Otvorili su vrata i uperili nam pištolje u glavu – izjavila je.
Zastrašujuće scene u jednoj sasvim običnoj situaciji.
– Vrištale smo. Četiri pištolja i to ona sa prigušivačima bili su nam oko glave. Ispretresali su nas, jedan je krenuo da uđe u kola, nekako smo uspjele da iskočimo i da trčimo. Ništa nam nije bilo u glavi, samo da dođemo do kluba, znale smo da ćemo tamo biti bezbjedne. Sve to bilo je u mojoj ulici. Spasile smo se, dali su nam vodu, bile smo u šoku, počele smo da plačemo – potresena je srpska odbojkašica.
Uspjela je nekako da sačuva telefon.
– Nisam imala torbu, niti nakit, auto je bio zatamljen, znala sam da ne mogu da me vide, pa sam telefon bacila iza sebe i sjela na njega. Nisu ga primijetili kada su me pretresale. Kad smo krenule da trčimo, stavila sam ga u šorts. Vidi se na snimcima koje smo kasnije pregledale kako držim telefon. I vozač je pobjegao sa nama. Drugarici su uzeli torbicu, dokumenta, ključeve od stana, meni samo ključ od stana. Teško je to opisati. Mi u Srbiji takve stvari vidimo samo na filmu. Kad se nešto tako stvarno desi, vidiš koliko je strašno – jasna je ona.
Sve ovo ostavilo je velike posljedice.
– Sa drugaricom sam došla u stan, bila je kod mene, nisam spavala. Krenuli su mi poslije toga napadi panike, jedno veče bilo je baš strašno, uplašio se i moj Danilo, a ja se ničega ne sjećam. Samo sam se probudila usred noći i počela da vrištim, vičem, mislila sam da me neko juri. Mamu sam zvala i rekla da hoće da me ubiju u stanu, mislila sam da me neko zove. Trauma je velika. Taj vozač, koji nije iz Rija, nego je stranac, ispričao je da je viđao slične situacije i da je viđao da ubijaju ljude, to im je kao dobar dan – rekla je odbojkašica.
Ne može da zaboravi šta je preživjela.
– Kad razmisliš šta je sve moglo da se desi… Ne daj Bože da nas stave u taj auto i odvedu u neku favelu. Pištolj u životu nisam vidjela, tada ih je bilo toliko, još onako kucaju sa njima po prozoru. Uhvatila sam se za glavu. Ne znaš šta da uradiš, razmišljaš samo kako da pobjegneš. Kad se dogodilo to sa noževima pomislila sam da to svakome može da se desi, ali ovo drugi put… Stvarno nevjerovatno zvuči – izjavila je.
Poslije svega toga vrijeme provodi uglavnom sa saigračicama.
– Putovali smo poslije na utakmicu, nisam bila u Riju i teško mi je da spavam, pijem tablete. Preko dana je okej, uveče je teško. Stiže me umor od nespavanja, pokušavam da se fokusiram na odbojku, ne želim da me to toliko remeti. Ljudima u klubu je žao, ne mogu da vjeruju, pomažu mi, uz mene su, tu je i menadžer koji brine. Još ne znam šta ću da odlučim i da li ću ostati, pričaćemo poslije Kupa. Želim da ostanem stabilna i da budem spremna za Ligu nacija i Olimpijske igre sa reprezentacijom – naglasila je Aleksandra
Zaista djeluje nemoguće da se razmišlja o sportu poslije svega ovoga, piše Mondo.
– Mama i tata su odmah htjeli da dođu i da me vrate kući, nisu sigurni da ovdje treba da ostanem. Probudim se usred noći i zovem mamu, vrištim na telefon, trauma je to i za nju. Brinu svaki dan. Srećom tu je Danilo, pa nisam sama. Mislim da ću uspjeti da se izborim, zavoljela sam klub, uživala, onda se ovako nešto desi – rekla je i zatim zaključila:
“Pregovarali smo, niša nije bilo sigurno za nastavak sezone. Poslije svega ovoga nisam sigurna ni da ću ovdje završiti sezonu. Moguće je da ću se sebi posvetiti naredna dva mjeseca i spremati za reprezentaciju, ako budem tražila pomoć psihologa to će biti u Srbiji. Teško je kada ti se život nađe u opasnosti. Nadam se da ću izaći jača iz ovoga i da će ovo sve ostati samo ružna uspomena”.
Aloonline.ba